“Ulaz se otvara češće”: 30 godina debi albuma grupe Straight Jackin

Nisam siguran da li je arhiviranje nešto čime možemo da se pohvalimo kada pričamo o domaćoj Hip-Hop sceni. Često za mnoga izdanja ili jubileje prosto nemamo tačne datume, što nije slučaj sa našim muzičkim uzorima na Zapadu. Nekog oktobra 1996. godine — dakle, ovog oktobra pre tačno 30 godina, objavljen je debi album beogradskog underground rapcore benda Straight Jackin “Ulaz-izlaz… Ulaz se otvara češće“. Album je prvo objavljen kao kasetno izdanje u oktobru 1996, dok je CD reizdanje usledilo već u januaru 1997. godine.

Straight Jackin je osnovao Jugoslav Petrović – JP, čiji su prvi muzički koraci bili vezani za Sankt Peterburg, gde je studirao režiju i aktivno učestvovao u tamošnjoj underground muzičkoj sceni. Prvi snimci benda nastali su još 1993. godine, a ime Straight Jackin dobija se iste godine. Spletom okolnosti, JP se 1996. vraća u Beograd, gde se bendu pridružuju bubnjar Nebojša Adamović i gitarista Dejan Đorović i počinje beogradska faza grupe.

Debi album sniman je u Sankt Peterburgu, a upravo je “Ulaz se otvara češće” bio prvo izdanje kojim je Straight Jackin ozbiljnije skrenuo pažnju domaće publike. U tom trenutku Straight Jackin se pojavio u periodu koji danas nazvivamo prvim talasom domaćeg Hip-Hopa. Gru je 1995. objavio Da li imaš pravo?, album koji je otvorio vrata repu prema široj publici, dok su se u narednih nekoliko godina pojavila brojna važna imena i izdanja — Robin Hood, C-Ya, Who Is The Best, Voodoo Popaj, Sunshine, 187 i drugi.

Straight Jackin je u tom prvom talasu zauzeo posebno mesto. Dok se veliki deo tadašnje rep scene oslanjao na klasičnu Hip-Hop formu, JP i ekipa su od početka pravili nešto što je bilo crossover. Hip-Hop je bio osnova, ali su se preko njega prelivali hardcore, rock, reggae i dub, uz živu bendovsku postavu koja je njihov zvuk dodatno udaljavala od klasične rep produkcije tog vremena. Danas se upravo taj spoj najčešće navodi kao jedna od njihovih prepoznatljivih osobina.

Na prvom albumu našle su se pesme koje su ostale upamćene među publikom tog vremena, poput „Malo sreće“, „Sin mafije“, „Beograd“, „Straight Gangsterism“, „Down“ i „Jahrastafaraj“. Za tri pesme sa albuma urađeni su i spotovi — „Sin mafije“ koja je prva pesma benda na ruskom jeziku, „Malo sreće remix“ i „Jahrastafaraj“ koja će kasnije na drugom albumu dobiti novu, hardcore verziju i postati jedan od zaštitnih znakova grupe.

Album je objavljen za Metropolis Records, izdavačku kuću koja je u to vreme okupljala različite bendove domaće alternativne scene. Uspeh kasete doveo je do CD reizdanja početkom 1997. godine, na kojem se našla i remix verzija pesme „Malo sreće“. Nakon prvog izdanja bendu se pridružuje basista Saša Đokić koji se pojavljuje u videu za “Malo sreće remix“, a u maju 1997. godine održava i prvi solistički koncert u beogradskom SKC-u.

Straight Jackin zatim izdaje još dva albuma: drugi, meni najdraži, Jahrastaffaraj, objavljen 1998. godine za City Records, i treći 004, objavljen 2004. godine za Bassivity. Postoje različite priče i tvrdnje o četvrtom albumu “Gde Druzja?“, koji je navodno sniman u saradnji sa PGP-RTS , ali to izdanje nikada nije zvanično objavljeno. Deo materijala sa tih snimanja godinama je kružio internetom i među publikom, pa se neke pesme mogu pronaći i danas. Ko je pratio rad grupe poslednjih godina, pojedine od njih mogao je da čuje i uživo.

Kada je govorimo Straight Jackinu, možda i nije najvažnije pitanje da li su bili rep, rok, reggae ili hardcore bend. Bili su sve to pomalo, ali je Hip-Hop ostajao njihova osnova. Upravo ta otvorenost prema drugim žanrovima bila je jedna od stvari koja ih je izdvajala u tom vremenu. Kasnije će se na njihovom zvuku pojavljivati i funk i drugi crossover elementi, ali bez potrebe da se odustane od Hip-Hopa kao temelja. Kada se pojavio, Straight Jackin je definitivno bio nešto drugačije. Njihova muzika mogla je da privuče i repere, i pankere, i rokere, upravo zato što bend nije pokušavao da se uklopi u okvir. Ipak, lični utisak mi je da je njihov najveći trag ostao upravo na domaćoj Hip-Hop sceni. JP-jevi sirovi i direktni tekstovi, bendovski zvuk i taj stalni sudar repa sa hardcoreom, reggaeom i drugim pravcima bili su pratkično deo vremena u kom se formirala domaća Hip Hop scena, a ne samo pojedinačni izvođači. Možda je upravo tu danas najveći značaj Straight Jackina. Prvi talas domaćeg Hip-Hopa nije bio važan samo zato što je doneo prve albume, prve spotove i prve velike izvođače. Bio je važan zato što je pokazao da Hip-Hop ovde može da postane sopstveni jezik — da može da govori o Beogradu, ulici, politici, svakodnevici i životu devedesetih, ali i da se meša sa muzikom koja je postojala oko njega.

Danas, kada se na domaćoj sceni žanrovi mešaju gotovo bez ikakvih ograničenja, lako je zaboraviti koliko je takav pristup tada bio neuobičajen. Zato 30 godina od “Ulaz-izlaz… Ulaz se otvara češće” nije samo jubilej jednog albuma, to je i podsećanje na vreme kada je domaći hip-hop tek otvarao svoja vrata — a Straight Jackin su, sasvim prikladno svom imenu i zvuku, kroz njih ušli sa prilično drugačijom idejom. Čitav album možete poslušati ovde.